NARATIVI

Izjave zvaničnika, vesti i novinski članci u zarobljenim državama često imaju za cilj da sakriju ili opravdaju aktivnosti vlasti i njima bliskih ljudi koje vode uvećanju njihove političke i ekonomske moći a na uštrb javnog dobra. Kroz različite propagandne tehnike, ove informacije se plasiraju najširem krugu stanovništva kako bi ono ili podržalo određene odluke zvaničnika ili kako bi se skrenula pažnja sa stvarnog problema.
Vlast u Srbiji izgradila je moćni mehanizam za brzo širenje sopstvenih narativa i za efikasno onemogućavanje javnosti da sazna informacije iz slobodnih medija koji te narative kritički preispituju. Ovakve manipulacije informacijama sprečavaju građanski otpor koncentraciji moći u rukama pojedinaca, samovolju i bezakonje. Beogradski centar za bezbednosnu politiku je analizirao neke od najvažnijih narativa koje  vlast u Srbiji koristi za  zarobljavanje države.

Zbog načina na koji se ugovaraju i sprovode, strane direktne investicije predstavljaju jedan od ključnih mehanizama za zarobljavanje države. Krijući se iza narativa o osiguranoj boljoj budućnosti i novim radnim mestima, vlast urušava zakonske regulative i pravne procedure, promoviše privatni interes na štetu javnog interesa i koristi strana ulaganja kao propagandnu municiju za legitimizaciju neograničene vlasti.

Namešteni tenderi, nepostojanje javne rasprave, nepoštovanje ekoloških standarda, netransparentno ugovaranje poslova, kršenje principa podele vlasti ili donošenje posebnih zakona kojima se interesi stranih investitora stavljaju iznad interesa građana su neki od najčešćih metoda zarobljavanja države. Ovakvim postupcima, vlast u Srbiji podriva same temelje demokratije i vladavinu prava, dok se neposredne posledice po život građana osećaju u vidu zagađenja vazduha ili potpunog suspendovanja prava radnika.

Kako bi se zamaskirale nabrojane negativne posledice i legitimizovala politika dovođenja stranih investitora po opisanom obrascu, vlast je razvila kompleksni narativ koji strana ulaganja prikazuje kao uspešan i jedini mogući model za razvoj države. Ovaj metanarativ o progresu koji se svakodnevno gradi kroz medije zasniva se na četiri osnovne komponente – narativu o ekonomskom preporodu, o efikasnosti lične vlasti, o transparentnosti i o protivnicima razvoja Srbije koji neosnovano kritikuju ekonomske uspehe vlasti.

Ovaj izveštaj ima za cilj da analizira narativ o borbi protiv organizovanog kriminala, tačnije priču koju u javnost plasiraju nosioci vlasti o ovoj temi, sa ciljem da utvrdi kako se ona koristi za zarobljavanje države. Preciznije, analiza pokušava da odgovori na pitanje o tome kako se u okviru objavljenog rata mafiji poligraf zloupotrebljavao sa ciljem da suspenduje pravosudne institucije, “opere” jedne u očima javnosti ili, pak, kriminalizuje druge van zakonom utvrđenog krivičnog postupka, kao i kakve je posledice imao ovakav pristup borbi protiv organizovanog kriminala.

Otkako je 19. oktobra 2020. godine predsednik Srbije na svom Instagram profilu objavio konačni obračun države sa organizovanim kriminalom, zvanično je otpočeo takozvani rat protiv mafije.1 Najavljen nakon serije nerešenih ubistava na ulicama gradova Srbije, koje su poznavaoci prilika mahom karakterisali kao mafijaške likvidacije, ovo je ispočetka delovalo kao marketinški potez u susret formiranju nove Vlade. Ovakvom shvatanju išla je u prilog i činjenica da ovo nije prvi put da predstavnici vlasti najavljuju rat mafiji. Nekadašnji ministar unutrašnjih poslova sličan rat mafiji objavio je pre skoro četiri godine, pod sličnim okolnostima.

U ovom ratu države protiv mafije, jedan junak se posebno istakao. Reč je o detektoru laži, svemoćnom poligrafu, koji se kao vrhovni arbitar istine izdašno koristio prethodnih meseci. Umesto dugotrajnih sudskih postupaka, sprovođenja složenih istraga i pribavljanja dokaza valjanih pred sudom, poligraf su koristili najviši državni funkcioneri kao jednostavno oruđe da se direktno građanima dokaže da li neko govori istinu ili laže, kao i da se nepogrešivo utvrdi nečija krivica ili nevinost. Sudske procese zamenili su medijski performansi, u kojima se debatovalo o tome ko je poligrafsko ispitivanje prošao a ko ga je odbio, političari su se nudili da se podvrgnu ispitivanju ili su se međusobno prozivali kako to ne smeju da urade, a sve sa ciljem navodne borbe protiv organizovanog kriminala.

U ovoj analizi predstavljen je mehanizam kojim vlasti Srbije, kontrolišući i plasirajući narative o rešavanju kosovskog spora, uspevaju da povećaju sopstvenu diskrecionu moć dok u isto vreme ukidaju kontrolne mehanizme. Drugim rečima, pod izgovorom rešavanja kosovskog pitanja, ukida se podela vlasti i demokratsko odlučivanje što vodi sve većem zarobljavanju države.

Analiza je podeljena u pet tematskih celina. U prvom poglavlju je prikazan način na koji izvršna vlast instrumentalizuje Kosovo i putem medija kreira lažnu predstavu u javnosti da je Kosovo važnije od vladavine prava za članstvo Srbije u Evropskoj uniji a pred građane postavlja lažni izbor – da mogu da biraju budućnost u kojoj mogu da imaju vladavinu prava ili Kosovo. U drugom delu se govori o tome kako je vlast u Beogradu trampila stabilnost za demokratiju i osigurala prećutnu saglasnost Zapada u očuvanju političke stabilnosti u Srbiji radi postizanja konačnog dogovora sa Prištinom. Treći i četvrti deo ukazuju na nedostatak stvarnog društvenog dijaloga o Kosovu i razotkrivaju kako predsednik Srbije i uzak krug njegovih saradnika pod izgovorom zaštite nacionalnih interesa teže da mimo Ustava i demokratskih institucija povećaju diskrecionu moć odlučivanja o Kosovu. Konačno, u poslednjem delu, autori pružaju dodatne dokaze za razumevanje zbog čega građani Srbije ne mogu da se pomire sa gubitkom kontrole države nad Kosovom, odnosno zašto je stav većine građana Srbije o nepriznavanju Kosova i dalje aktuelan.

Pandemija koronavirusa je Srbiju zatekla u kontekstu zarobljene države. Upravo zbog toga, odluke koje je vlast donosila u okviru „kriznog menadžmenta” štitile su privatni i politički interesi nosilaca javnih funkcija. Stanje demokratije u Srbiji se za vreme pandemije drastično pogoršalo, kao što pokazuju podaci relevantnih međunarodnih organizacija. Štaviše, predstavnici vladajuće stranke u Srbiji su direktno ukazivali da je stanje pandemije jednako „ratnom stanju”, i da u tom kontekstu nema ni govora o napretku po pitanju ljudskih prava i statusa demokratije.

Tokom upravljanja krizom izazvane pandemijom koronavirusa može da se zaključi da je zarobljavanje države na dva načina uticalo na upravljanje istom. Sa jedne strane, zatečeno stanje je uticalo na to da da odluke, kao i način komuniciranja u vezi sa pandemijom budu centralizovani, te da niko osim nosilaca narativa o pandemiji kao o „ratnom stanju”, što je kreirano od strane vladajuće partije, nema prava da iznosi alternativne predloge za rešavanje krize. Sa druge strane, pandemija koronavirusa je poslužila da se proces zarobljavanja države učvrsti, naročito u zdravstvenom sektoru.