NARATIVI
Izjave zvaničnika, vesti i novinski članci u zarobljenim državama često imaju za cilj da sakriju ili opravdaju aktivnosti vlasti i njima bliskih ljudi koje vode uvećanju njihove političke i ekonomske moći a na uštrb javnog dobra. Kroz različite propagandne tehnike, ove informacije se plasiraju najširem krugu stanovništva kako bi ono ili podržalo određene odluke zvaničnika ili kako bi se skrenula pažnja sa stvarnog problema.
Vlast u Srbiji izgradila je moćni mehanizam za brzo širenje sopstvenih narativa i za efikasno onemogućavanje javnosti da sazna informacije iz slobodnih medija koji te narative kritički preispituju. Ovakve manipulacije informacijama sprečavaju građanski otpor koncentraciji moći u rukama pojedinaca, samovolju i bezakonje. Beogradski centar za bezbednosnu politiku je analizirao neke od najvažnijih narativa koje vlast u Srbiji koristi za zarobljavanje države.
Zbog načina na koji se ugovaraju i sprovode, strane direktne investicije predstavljaju jedan od ključnih mehanizama za zarobljavanje države. Krijući se iza narativa o osiguranoj boljoj budućnosti i novim radnim mestima, vlast urušava zakonske regulative i pravne procedure, promoviše privatni interes na štetu javnog interesa i koristi strana ulaganja kao propagandnu municiju za legitimizaciju neograničene vlasti.
Namešteni tenderi, nepostojanje javne rasprave, nepoštovanje ekoloških standarda, netransparentno ugovaranje poslova, kršenje principa podele vlasti ili donošenje posebnih zakona kojima se interesi stranih investitora stavljaju iznad interesa građana su neki od najčešćih metoda zarobljavanja države. Ovakvim postupcima, vlast u Srbiji podriva same temelje demokratije i vladavinu prava, dok se neposredne posledice po život građana osećaju u vidu zagađenja vazduha ili potpunog suspendovanja prava radnika.
Kako bi se zamaskirale nabrojane negativne posledice i legitimizovala politika dovođenja stranih investitora po opisanom obrascu, vlast je razvila kompleksni narativ koji strana ulaganja prikazuje kao uspešan i jedini mogući model za razvoj države. Ovaj metanarativ o progresu koji se svakodnevno gradi kroz medije zasniva se na četiri osnovne komponente – narativu o ekonomskom preporodu, o efikasnosti lične vlasti, o transparentnosti i o protivnicima razvoja Srbije koji neosnovano kritikuju ekonomske uspehe vlasti.
Ovaj izveštaj ima za cilj da analizira narativ o borbi protiv organizovanog kriminala, tačnije priču koju u javnost plasiraju nosioci vlasti o ovoj temi, sa ciljem da utvrdi kako se ona koristi za zarobljavanje države. Preciznije, analiza pokušava da odgovori na pitanje o tome kako se u okviru objavljenog rata mafiji poligraf zloupotrebljavao sa ciljem da suspenduje pravosudne institucije, “opere” jedne u očima javnosti ili, pak, kriminalizuje druge van zakonom utvrđenog krivičnog postupka, kao i kakve je posledice imao ovakav pristup borbi protiv organizovanog kriminala.
Otkako je 19. oktobra 2020. godine predsednik Srbije na svom Instagram profilu objavio konačni obračun države sa organizovanim kriminalom, zvanično je otpočeo takozvani rat protiv mafije.1 Najavljen nakon serije nerešenih ubistava na ulicama gradova Srbije, koje su poznavaoci prilika mahom karakterisali kao mafijaške likvidacije, ovo je ispočetka delovalo kao marketinški potez u susret formiranju nove Vlade. Ovakvom shvatanju išla je u prilog i činjenica da ovo nije prvi put da predstavnici vlasti najavljuju rat mafiji. Nekadašnji ministar unutrašnjih poslova sličan rat mafiji objavio je pre skoro četiri godine, pod sličnim okolnostima.
U ovom ratu države protiv mafije, jedan junak se posebno istakao. Reč je o detektoru laži, svemoćnom poligrafu, koji se kao vrhovni arbitar istine izdašno koristio prethodnih meseci. Umesto dugotrajnih sudskih postupaka, sprovođenja složenih istraga i pribavljanja dokaza valjanih pred sudom, poligraf su koristili najviši državni funkcioneri kao jednostavno oruđe da se direktno građanima dokaže da li neko govori istinu ili laže, kao i da se nepogrešivo utvrdi nečija krivica ili nevinost. Sudske procese zamenili su medijski performansi, u kojima se debatovalo o tome ko je poligrafsko ispitivanje prošao a ko ga je odbio, političari su se nudili da se podvrgnu ispitivanju ili su se međusobno prozivali kako to ne smeju da urade, a sve sa ciljem navodne borbe protiv organizovanog kriminala.
U ovoj analizi predstavljen je mehanizam kojim vlasti Srbije, kontrolišući i plasirajući narative o rešavanju kosovskog spora, uspevaju da povećaju sopstvenu diskrecionu moć dok u isto vreme ukidaju kontrolne mehanizme. Drugim rečima, pod izgovorom rešavanja kosovskog pitanja, ukida se podela vlasti i demokratsko odlučivanje što vodi sve većem zarobljavanju države.
Analiza je podeljena u pet tematskih celina. U prvom poglavlju je prikazan način na koji izvršna vlast instrumentalizuje Kosovo i putem medija kreira lažnu predstavu u javnosti da je Kosovo važnije od vladavine prava za članstvo Srbije u Evropskoj uniji a pred građane postavlja lažni izbor – da mogu da biraju budućnost u kojoj mogu da imaju vladavinu prava ili Kosovo. U drugom delu se govori o tome kako je vlast u Beogradu trampila stabilnost za demokratiju i osigurala prećutnu saglasnost Zapada u očuvanju političke stabilnosti u Srbiji radi postizanja konačnog dogovora sa Prištinom. Treći i četvrti deo ukazuju na nedostatak stvarnog društvenog dijaloga o Kosovu i razotkrivaju kako predsednik Srbije i uzak krug njegovih saradnika pod izgovorom zaštite nacionalnih interesa teže da mimo Ustava i demokratskih institucija povećaju diskrecionu moć odlučivanja o Kosovu. Konačno, u poslednjem delu, autori pružaju dodatne dokaze za razumevanje zbog čega građani Srbije ne mogu da se pomire sa gubitkom kontrole države nad Kosovom, odnosno zašto je stav većine građana Srbije o nepriznavanju Kosova i dalje aktuelan.
Pandemija koronavirusa je Srbiju zatekla u kontekstu zarobljene države. Upravo zbog toga, odluke koje je vlast donosila u okviru „kriznog menadžmenta” štitile su privatni i politički interesi nosilaca javnih funkcija. Stanje demokratije u Srbiji se za vreme pandemije drastično pogoršalo, kao što pokazuju podaci relevantnih međunarodnih organizacija. Štaviše, predstavnici vladajuće stranke u Srbiji su direktno ukazivali da je stanje pandemije jednako „ratnom stanju”, i da u tom kontekstu nema ni govora o napretku po pitanju ljudskih prava i statusa demokratije.
Tokom upravljanja krizom izazvane pandemijom koronavirusa može da se zaključi da je zarobljavanje države na dva načina uticalo na upravljanje istom. Sa jedne strane, zatečeno stanje je uticalo na to da da odluke, kao i način komuniciranja u vezi sa pandemijom budu centralizovani, te da niko osim nosilaca narativa o pandemiji kao o „ratnom stanju”, što je kreirano od strane vladajuće partije, nema prava da iznosi alternativne predloge za rešavanje krize. Sa druge strane, pandemija koronavirusa je poslužila da se proces zarobljavanja države učvrsti, naročito u zdravstvenom sektoru.
Istraživanjem je ustanovljeno da je saradnja srpske vlade sa neliberalnim silama poput Rusije i Kine propraćena specifičnim narativima, koji su manifestacija zarobljene države u Srbiji. U pogledu Rusije, uočljiv je narativ nekritičkog hvaljenja bratskih odnosa između dve slovenske i pravoslavne zemlje, koji zapravo otkriva proces zarobljavanja medija. Hiperbolično hvaljenje Rusije ukazuje na medijsko okruženje koje je pod kompletnom kontrolom vlade i gde se kontrola nad medijima koristi za forsiranje proruskog sadržaja sa ciljem promocije vladajuće elite.
U vezi sa Kinom, identifikovana su dva narativa koji govore o procesu zarobljavanja države. Prvi je narativ hvaljenja kineskih projekata i benefita koje donose građanima Srbije. Međutim, ovi projekti donose veće benefite vladajućoj koaliciji, pošto su bazirani na snažnoj eroziji standarda vladavine prava. Drugi narativ vezan za Kinu se odnosi na tendenciju srpskog predsednika Aleksandra Vučića da promoviše sebe na unutrašnjem planu kroz projekciju slike prijateljstva i bratstva sa Kinom i njenim predsednikom Si Đinpingom.
U ovom radu se analiziraju zvanični narativi o civilnom društvu u Srbiji u njihovoj vezi sa procesom zarobljavanja države. Kao akteri koji imaju korektivnu funkciju u državi koja sebe smatra demokratijom, organizacije civilnog društva i aktivisti ukazuju na opasnosti koje zarobljena država sa sobom nosi. Upravo zbog toga je način komunikacije vlasti I insitucija prema civilnom društvu identifikovan kao bitan element za analizu – sa jedne strane, zbog potrebe legitimizacije vlasti na međunarodnom nivou, postoje tkzv. “pozitivni narativi” o civilnom društvu kao jednom od garanta postojanja vladavine prava i demokratije u državi, dok sa druge strane postoje “negativni narativi” koji se identifikuju u napadima i pritiscima kojim je civilno društvo izloženo, i koji se manifestuju u neargumentovanim izjavama u vidu diskreditacije svake kritike. Kako “pozitivni”, tako i “negativni” narativi utiču neposredno na odnose civilnog društva i institucija u Srbiji, a posredno se može analizirati i posledice tako oblikovanog odnosa na proces zarobljavanja države.
Fokus analize je na militarističkim narativima koje je vlast konstruisala kako bi u javnosti legitimizovala zarobljavanje države i njenog sistema odbrane. U ovoj publikaciji predstavićemo tri osnovna militaristička narativa koja vlast koristi u funkciji zarobljavanja države: narativ o ličnoj vlasti „vrhovnog komandanta”, narativ o netransparentnom naoružavanju u cilju odbrane od spoljnog neprijatelja i narativ diskreditacije kritike i političkih protivnika na temama odbrane.
Narativ o efikasnosti lične vlasti u sistemu odbrane ima dvojaku funkciju. Sa jedne strane, kroz građenje kulta vođe koji je jedini garant uspeha države, pa i vojske, opravdava se neustavna koncentracija moći u rukama predsednika. Sa druge strane, normalizuje se vojnička hijerarhija kao najefikasniji model i za strukturu civilne vlasti, čime se diskredituju institucionalni i drugi mehanizmi kontrole vlasti. Narativ o spoljašnjem neprijatelju i neophodnosti naoružavanja služi da opravda umanjenu transparentnost i afere vezane za sistem odbrane. Narativ o nesposobnoj i nepatriotskoj bivšoj vlasti koristi se za političke obračune sa političkim protivnicima, kao i za suzbijanje kritike režima kada su u pitanju teme u oblasti odbrane.
U ovoj analizi će biti istraženi dominantni narativi o pandemiji i na koji način su oni uticali na proces zarobljavanja države u periodu od druge polovine 2021. godine pa sve do 3. aprila 2022. godine, kada su se održali parlamentarni i predsednički izbori u Srbiji.
Prvih godinu i po dana od izbijanja pandemije centralni narativ, koji nameće vlast, jeste da se država i društvo nalaze u ratu. Svi elementi diskursa o ratu bili su primetni u izjavama javnih funkcionera, pa i stručnjaka – postoji neprijatelj koji mora da se pobedi (virus), usvajaju se vanredne mere poput policijskog časa, nameće se priča o lekarima kao borcima na prvoj liniji fronta, a takođe se biraju i saveznici u tom ratu. Narativ o ratu kao dominantni diskurs borbe protiv epidemije dao je legitimitet nosiocima najviših javnih funkcija da donose najbitnije odluke u upravljanju pandemijom – upravo je to omogućilo predsedniku Republike ili predsednici Vlade da donose i saopštavaju najbitnije odluke u vezi sa ovim „ratom“, dok su se stručnjaci i eksperti postavili na margine u procesu odlučivanja. Najzad, najviši funkcioneri su pozvani da proglašavaju pobedu u ratu, a pobedu nad pandemijom je vladajuća stranka proglašavala dva puta, i to uvek pred održavanje izbora – prvi put u maju mesecu 2020. godine, a drugi put u martu 2022. godine. Međutim, tokom jeseni 2021. godine narativ o ratu kao dominantan u kontekstu pandemije zamenjen je tišinom i ćutanjem, priča o pandemiji je marginalizovana, što je naročito bilo ispoljeno u periodu pred održavanje izbora u aprilu 2022. godine.